Opala, zvonce! Ustajem lagano, hodam prema vratima, češem dupe i pitam se koji li je to sad antrak i šta hoće od mene. Guram oko u špijunku, kad tamo… Stranac. Stranac sa glavom i bradom. Osetih momentalno kako mi se nešto pomera u gaćama. Pa da li je moguće, zar kod mene! Džast a moment mister, viknuh kroz kartonska vantačlok vrata, giv mi ej sekund to flaš d tojlet en klinap d šit.
Gledam još neko vreme u njega, slika mi se krivi od prljavog sočiva, al’ opet znam da nije naš, nekako je uglađen ko i svaki stranac, a to znači tih, fin, stondiran i štrokav. Ućebana riđa kosa, dugi crni nokti, golubije siva poluraskomadana majca, golubije sive bermude do članaka, golubije sive starke i na njihovom špicu golubije žuti nožni palac. Pomislih kako mora da je upao u blato onog kokošinjca ispred zgrade pa se usput sasušio i sada traži sklonište od gnevnih uzgaivača peradi. A razumem ga jebiga, nije mu lako, zajebano je to, Zvezdara je to.
Otvaram vrata, rukom razmahujem atome metana koje sam ponosno proizvodio tokom dana i ushićeno uzvikujem… Velkam, velkam, živeo nam Dejvid Bekam! Nasmeši se on, nasmeših se ja, rekoh sebi evo ga, to je to, sad će napojnica, samo što nije! Krete on rukom prema džepu, nešto veliko poče da vadi, jooj, a mene opali neka vrtoglavica, zamalo se ne sruših, razmišljam kako je tu bar 20 dolara, lele. Tamte vamte, povuci potegni, izvuče iz sebe neku masnu mapu i poče da zapoveda. Kao traži da mu se obezbedi smeštaj. Aha, tako znači, doobro. Rekoh ništa ne brini ortak, ja ću da ti smestim.
Ne mogu da grešim dušu, kulturan neki dečko, zahvalio se lepo, čak je pokušao i da me zagrli, ali mu se moja noga isprečila, pa se odjednom nešto saplete. Umalo ga onaj ranac od 220 funti nije poklopio na mom pragu. Pu bre, oćeš da mi pogineš ovde pa posle oni tvoji Kaunteri da me jure i gaundaunuju ni krivog ni dužnog. Ništa, dadoh mu ja ruku, al frka mi, hipohondar sam veliki, a i realno ko zna kakve sve tropske bolesti nosi sa sobom, čuo sam svašta o toj Zapadnoj Evropi, al vi to ne razumee te.
Posedali smo na tronošce oko televizora i započeli neku normalnu, ljudsku, priču. On se malo zanimao za moj život, da li imam nekoga, čime se bavim, šta slušam, dok sam se ja istim intenzitetom zanimao za njegovu platu. Rekoh mu da nam je teško, da su nas bombardovali, ali da je sada kada je on moje vlasništvo sve mnogo lakše i da je moja budućnost ovoga trena zbacila pocepane gaćarone i uskočila u satenski šlafrok.
Pitao sam ga koliko duguje mafiji u svojoj zemlji pa je odlučio da pobegne kod nas na kraj sveta. Oh nou, nou itc not det, izusti prljavi stranac. Ma primetio sam ja odmah da taj čovek smrdi na nešto više od ptičijeg gnoiva iz prizemlja. Oh taj opori, teški, gotovo kiseli miris bio mi je dobro poznat. Mirisao je na Kapitalizam. Aha! Tako dakle! Pričaj dok te nisam polio svetom vodicom i spalio na krstu sotono! Kojom mračnom rabotom nameravaš da mučiš ovaj narod! Taman kada sam nameravao da okrenem Odeljenje za suzbijanje kapitalnih investicija pri SPC, stranac ciknu. Tražim ženu! Da je kupim, da je vodim kući, molim te, ne čini to!
Tužno sam spustio slušalicu i seo pokraj njega. Ovaj čovek je toliko naivan da mi ga je bilo žao. Eee moj ti, mislio si da ovde možeš novcem da kupiš sebi ženu. Devojaka koje bi pristale na život u opjulensu, bez muža da ih bije i slobode da im brani, ovde nikada nećeš naći. Naše su devojke navikle na muškarca radnika, a ne na nekog tunjavka bucmastog, što vozi Mercedesa po Strahinjića Bana. Pa da li si ti čoveče ikada video da naša devojka ode za takvog jednog. Dobro, nije dečko kriv, nije znao. Rešio sam da mu pomognem.
Slušaj prijatelju, ne brini ništa, imam pravu devojku za tebe, dodaj mi tvoj mobilni da se ja ne trošim. Uzeo sam telefon u ruke s’ namerom da ga nikada ne vratim i okrenuo broj. Alo! Zete! Zdravo, gde ti je žena? Nije u mogućnosti jel, dobro, poruči joj da sam je tražio. Ništa bitno, odlučio sam da je razvedem od sadašnjeg muža, jer sam joj našao boljeg. Tako je, boljeg. Znam da je teško, al šta da se radi. Ajde nemoj sada scenu da praviš. Ama ne, ma ne Zete, nema da brineš, što se toga tiče to je sve u redu, miraz ostaje, pa da, e tako, pa jašta, ma ne, ih, ma razumem te potpuno nemaš zbog čega da mi se izvinjavaš, jasno, sutra ujutru je spakuj i pošalji je na put, aha, može DHL, to je prva klasa!
Poslednju dedinu penziju sam potrošio na Android smart foun, ali ni meni ni dedi nije žao. Objasnio sam mu kako me bez tog najskupljeg modela neće prihvatiti u društvu i kako će na moj društveni život pasti teška tama, a naloge na socijalnim mrežama ugušiti paučina koju predu moji online protivnici. Kurac je mene deda razumeo, al mi je dao lovu da ga ne bih uznemiravao dok komšija Jovu dere u šahu.
Pored toga što ima giga rama, moj telefon ume da radi i druge korisne stvari. Jednom prilikom sam na njega nabacio GSP aplikaciju koja mi pomaže da se snađem u ovom milionskom gradu. Sada bez ikakvih problema mogu da odem od kuće do Palasa gradskim prevozom, a da se kao većina mojih prijatelja ne izgubim negde u međuprostoru. Danas sam odlučio da mu putem tač skrina dam komandu za nalaženje puta u Podavalska sela. Istog časa je izbacio mapu koja svojim izgledom podseća na jednu od onih koje se mogu pronaći na unutrašnjim koricama nekog od Tolkinovih romana. Reke, brda, snežni vrhovi, vulkani, gargojli, trolovi, moćni rendžeri, vilenjaci i čarobljaci su se nizali po ekranu, a na kraju svih tih horora ležala je obećana zemlja. Prema predanju njenih meštana, kuće u tim prostorima su građene od čokolade, a placevi su vredeli stotine iljada maraka i sve to zato što je tamo vazduh čistiji, reke manje otrovne, a ljudi plemeniti. Ne znam šta tačno ova poslednja reč znači kada se odnosi na ljude a ne na metale, al to je valjda ono umeće da se od kile šljiva i lakovane nogice stola napravi balon rakije.
Sve što mi je bilo potrebno da bih stigao u Podavalje je bilo koji trocifreni zglobni autobus sa brojem u intervalu od 500 do 600. Spakovao sam hranu, krampone, užad, baterijsku lampu i ostale sitnice u ranac i odvažno se zorom uputio u nepoznato.
Na moje veliko iznenađenje autobus nije posedovao klimu i televizor. Ljudi koji su u njega ulazili dok je stajao na okretnici su vukli džakove svakojakih dimenzija sa sobom, pa sam se na trenutak uplašio da mi hrana i voda u rancu visine 180cm neće potrajati do kraja puta. Videvši zabrinutost na mom licu jedan stariji gospodin mi je na kolena bacio karton jaja, a među noge gurnuo svoj pozamašni ceger. Ljubazno sam se zahvalio na darovima. Autobus je romantično, skoro nalik na parnu lokomotivu, pustio svoj čađ i žustro krenuo. Pomislio sam kako je sve baš lepo počelo.
Sati u mojoj glavi su prolazili, ali kako sam još uvek registrovao signal na mobilnom telefonu znao sam da nismo dovoljno daleko odmakli i da će put sigurno potrajati. Kako sam bio užasno gladan i nisam mogao da čekam majstora da stane pokraj puta i zapali roštilj odlučio sam da izvadim iz ranca svog dimljenog lososa sa kivijem, pohovane cvetove bundeve, kapreze salatu i polako počnem. Po pogledima saputnika sam zaključio da su shvatili kako odlično kuvam. Odlučih da ih sve redom ponudim jednim malim gricom, ali su svi bili izuzetno skromni, niko nije želeo čak ni da me pogleda, a kamoli da nešto čapne. Mada izuzetak je bio čovek koji me je, onog trenutka kada sam mu tanjir prineo toliko blizu face da mu se miris ribe zgadio, oterao u pizdu materinu. Nisam se ljutio, shvatao sam da su ovoga puta stereotipi koje Podavljani gaje prema nama Beograđanima pobedili i da je jadan čovek sigurno mislio kako sam ja tu hranu ukrao, dobio na kocki, zaradio dilovanjem, podvođenjem ili još gore prodajom sopstvenog dupeta, ali nikako poštenim dvanestočasovnim radom u kancelariji neke još poštenije firme što se prostire na 5000 kvadrata i umesto fasade ima stakla, pa je kao svaki pošteni Srbin ustuknuo pred zlom i nepravdom jedinim ovozemaljskim oružjem koje je delotvorno u takvim situacijama, apsolutnim postom.
Baš onog časa kada je sunce moga neba žarilo pod pravim uglom, a na tom istom nebu više nije bilo GPS satelita, majstor oglasi da je putu došao kraj. Izustio je samo jedno nežno, izlazi sinak! Kada se slegla prašina primetio sam da u kafani doma zdravlja sedi nekolicina suncem zapečenih meštana. Gledali su me. Onako baš baš, očima. Osećao sam se kao stranac u Guči, nisam znao dal će prvo da me izgrle il izbodu. Valjda je sve zavislo od toga da li sam spreman da potrošim nekoliko dolara na kurce koji se prodaju po improvizovanim štandovima od traktorskih guma. Ovde na moju nesreću štandova nije bilo pa sam se nabrzinu setio nekoliko reči iz priručnika za snalaženje među Indijancima, gde je pisalo kako je domorodce najlakše ukrotiti ili ogledalom ili vatrenom vodom. Mislim se, de da vadim ogledalo među ovake muškarčine, pomisliće da sam jedan od onih, ponosnih, nego bi mi bilo bolje bacim pljosku Tičersa na mušemu stola pre nego što neki od domaćina odvali kolac od znaka za zabranu istovara šuta i počne njime da me vitla i šutira tamo odakle sam došao.
Izveo sam onu caku sa viskijem i naravno da je sve bilo ok. Do kraja večeri mi je lokalac ponudio svoju ćerku i prenoćište. Kaže čovek da je u svom dvorištu, odmah do poljaka, sazidao đakuzi al mu je krivo što je najmlađu ćerku dao za pločice, dve srednje za cement i fugu, pa je meni ostala samo ova najstarija. Kuka čovek, pa poče da rida da jeca i da kroz suze viče, podava ih sve, izvini, podava ih šta ću.
Život, kao i jutarnja erekcija, je prijatan sve dok vas posao ne natera da skočite i krenete, a onda počinje vas sapliće i blamira na najrazličitije moguće načine koje, dok ste ležali u Dormeu mladosti, još uvek niste mogli ni da zamislite. Ako ste kojim slučajem na svom novom dušeku bili rođeni, prvi put spavali, skakali, jeli, ležali sa devojkom, izgubili nevinost, izgubili osećaj u obe ruke, zaradili išijas, naboli se na zarđali feder i zbog toga primali antitetanus ili ste pak samo žena, onda se na vas ovo ne odnosi, vama je život komplikovan i bez posla, al šta ćete, nisu svi srećni da se rode kao muškarci iz srednje gradske klase.
Ipak, ovoga puta kada se u meni budi ljubavni zov sela, kao nikada ranije, nemam taj osećaj da mi je neko gunuo nešto čvrsto među noge, osećam se nekako, opušteno.
Kečap, senf, majonez, urnebes, pavlaka, luk, crni luk, marinada sa belim lukom, svinjeća pljeskavica, somun i Lastina stanica u Beogradu su nešto najbliže što sam ikada prišao selu u svom životu. Miris sela koji je izbijao iz plavih autobusa i tamnoputih ljudi koji su prolazili pokraj mene u kombinaciji sa domaćom hranom su na mene ostavljali utisak prave seoske idile. Rado se sećam tog trenutka i zato sada hitam u orman da obučem svoje najbolje i jedino odelo i krenem na neki vašar u Centralu Srbiju. Čuo sam da ih ima nedeljom, ali se nažalost ne oglašavaju putem Interneta, pu ću nekako već morati da ih pronađem. Jednostavno moram da se upoznam sa običajima i ljudima toga kraja pre nego što odem da živim među njima i ako Bog da jednoga dana postanem jedan od njih. Čuo sam da su nervozni i preki kad popiju, ali fini, gostoprimivi i umiljati prema gostima, osim ako niste nedaj bože žena. Ne brinem previše, to potpuno odgovara onome što ja već jesam.
Hvala svima onima koji su se odazvali na moj pređašnji poziv da mi se pridruže, zaista nisam očekivao da se tako veliki broj vas javi, pa molim sve one koji bi želeli da postanu i izgledaju kao telohranitelji da mi se ponovo jave, jer će mi zatrebati da u vašarskom šatoru svojim masivnim telima blokiraju srču koja će biti upućena ka mom stolu kada uz Jelen Fresh budem izvadio svoj Apple MacBook i počeo da tipkam novu Tumbler kolumnu.
Kako su blogeri uglavnom besposlena rulja koja voli da filozofira, tako ću i ja sada da filozofiram, al ću usput i da se samozaposlim. Najviše na svetu volim da se samozapošljavam, samozadovoljavam, samonapijam i samo još malo da gledam TV. Uglavnom bi se moglo reći da sam neki individualac. Pa ustvari moglo bi se sa sigurnošću to reći, jer sam otkad znam za sebe voleo da se igram sam po bašti, da kopam rupe i da sejem neke semenke iz kojih bi kasnije narasla čuda i prašume, ma jednostavno sam talentovan za to i to niko ne može da ospori.
Bio sam ja talentovan za mnoge stvari, al eto kad je neko takav svi hoće da ga iskoriste i prisvoje, a ja to nisam dao, a ni sad ne dam. Zato sam odlučio da na kratko napustim svoju ljubav prema ovim elektronskim sokoćalima i pređem na obradu zemlje gde niko neće poželeti da me iskoristi, osim ako taj neko nije rumena seljančica.
Džabe je meni deda govorio, sinko bež od zemlje što dalje, teška je zemlja, al ne, ja oću pa oću. Imam neki plac, nije ni tako mali i hoću tamo da dignem voćnjak, a pošto danas nije važno ko si nego kako se prodaš, onda ću ja bar za neko vreme da budem seljak, al ću da se prodajem za nekog gradskog ekscentrika, umetnika, zajebanta, što voli da se aka sa seljacima i da im drpa žene, dok mu voćke cvetaju i donose novce… i sve to ću lepo da ovekovečim tako što ću od svega toga da napravim internet performans. Selo i njiva će biti moja galerija, a kamera i Tumbler moj izlog, da mogu gospoda iz Beograda da gvirnu u ono što se događa tamo na selu, da vide kolko sam stabljika posadio, seljaka oštetio, lubenica zatrovao, činčila odrao, ratluka ispred zadruge pojeo itd.
Ozbiljno ljudi, samo ozbiljno, nema zajebancije sa ovim, ovo ima da uspe. Kako sam naučio na onoj jednoj godini ekonomskog fakulteta što je imam, najvažnije je na početku napraviti biznis plan. Ja ću sada da se spremim, da odem na to njivče da ga islikam, da proračunam kako i šta, pa da polako krenem da orem i postavljam kamere.
Svi vi koji želite da učestvujete ste pozvani, mada vam ne bih preporučio, jer umem da budem mnogo bezobrazan i da delim uvrede ko pijan dukate, a ako nasrnete na mene ima krvi da vam se napijem, tako da pažljivo sa prijavama.
Ajd, pa neka je sa srećom. Op!
Inženjer informacionih tehnologija, programer internet aplikacija, preduzetnik bez ijednog prijavljenog radnika, direktor virtualne internet kompanije, vlasnik nekoliko ari sajtova i zemlje, tviter umetnik, student po drugi put, mogući ekonomista i budući poljoprivrednik, rodom iz Beograda.
Kako mi pare padaju s internet neba, onda uglavnom gledam naučno-obrazovne emisije na TV-u dok ležim u kauču i hodam 30 km nedeljno protiv depresije. Hranim se zdravo, razmišljam često, ne radim previše, znam mnogo, ne umem previše, autodestruktivan, postigao puno, ostavio sve.
E ali zato imam sjajnu ženu, što bi reko Džej, jedina si svetla tačka ti.
